petak, 17.04.2015.

Izlazak iz bolnice

od kada sam dobila tu svoju malu štrucu u krilo,



a bilo mi je to jako smiješno, jer su ga zamotali u one bolničke krpe koje glume, kakti, ajmprdekl, al zgledaju ko neki povezani stoljnjaci, iz kojih viri samo neko zgužvano ličeko i takvog su mi ga metnuli među noge, dok su me bolničkim krevetom vozili iz rodilišta dole na trudnički odjel, onak skršenu, al potpuno živu i svjesnu svega, pa sam nam ja nekaj pjevušila onak usput, ne sjećam se više kaj točno, sjećam se samo da sam bila jako sretna i smirena s tim svojim zamotuljkom među nogama, osjećala sam se kao da će nas sada, u najmanju ruku, lansirati raketom na neku drugu planetu, predivnu, zelenu na kojoj bumo plutali u nekom Zenu. tako sam se osjećala, kao da levitiramo on i ja skupa,



a krevet je, zapravo, oblak, bio je u bolnici već mrak i ništa nisam vidjela oko sebe, samo njega i svoje noge, koje nisam niti osjećala, kao ni ostatak tijela, valda zbog lijekova i količine adrenalina koji su mi, još tada, plutali venama.
od tog trenutka nismo se nas dvoje više odvajali, osim kada sam ja išla na zahod i oprati se, a tada je, on, uglavnom, spaval. on je, ionako, samo spaval. čim bi ga metnula na prsa, on bi zaspal, a i meni se stalno jako spavalo, pa bi tak spavali, spojeni. prištekani jedan na drugoga.



samo se sjećam da sam se, ponekad, znala probuditi, kao iz bunila, iako sam ga, uvijek, čvrsto držala rukama, mada je ležao pored mene, uvijek bih tako namjestila ruke da mi ne može ispasti, ali bih se, zabrinuto probudila i gledala da li je stvarno, još uvijek tu kraj mene.
ti dani u bolnici za mene nisu bili baš zabavni, jer, nije se do zadnjeg časa znalo da li bu me pusti odmah doma, ili bum morala ostati zbog tog velikog hematoma, kojega su, neprestano promatrali, trackali nekakvim lijekovima, pručavali i čekali da malo splasne. svi su, nekako, oko mene titrali i hodali ko po jajima, a ja sama nisam baš mogla hodati, a, bome niti sjediti, pa sam si zgulila sva koljena na onim njihovim tvrdim plahtama dok sam tako silazila i ulazila na krevet. znam da su mi cure s posla rekle kak se moram odmah dić na noge i hodati, jer je to puno zdravije, nego ležati, i kak bum se tak prije osamostalila, pa sam se ja, baš jako trudila držati se toga, al nije mi baš išlo tak brzo. ipak, odlučili su da mogu ić doma, nakon kaj su istekla ta tri dana, jer s malim je bilo sve okej, a meni je, ionako, jedino to i bilo bitno. onda su mi dofurali onaj šlauf na napuhavanje, za klince,


da mogu sjedečki pojesti ručak i da mogu ić doma u autu. Čovječuljak je došao sav nabrijan s onom velkom košarom od kolica, jer mu je neka stara medicinska sestra rekla kak nije dobro dijete stavljati u onu sjedalicu za auto. pa smo se pakirali tri dana, onak smotani ko sajle, nismo znali kaj bi prvo, dal uzeli maloga i odnesli na prematanje, ili mene oblačili, ili sredili papire. a bila je tamo još jedna mlada cura koja je isto trebala iči doma, ali nije smjela, jer joj je mala dobila žuticu, pa je baš jako plakala, a meni ju bilo žao, pa sam i ja plakala skupa s njom. naš je mali za vrijeme svega toga spaval, pa se malo, nešto kao probudil dok ga je sestra oblačila i meni pokazivala kak da ga premotam, iako sam ga ja već sama prematala kad god se pokakal, jer ja znam djecu prematovati i nije mi palo na pamet zvati njih da mi ga premotavaju ili ga ostaviti pokakanog, tak da je ja i nisam baš doživljavala, jer sam bila na nekom svom sedmom nebu od uzbuđenja i svega. naravno da mi nismo znali niti pogoditi lift, niti smo mogli pronaći auto na parkiralištu, samo smo bauljali s tom prevelikom košarom u kojoj je dijete zgledalo kao Palčić u divovskoj cipeli, a on je spaval.



spaval je tako skorz do doma i do navečer, pa se onda tek zbudil negdje po noći kad se nama već tak jako spavalo da više nismo ni znali za sebe. pa smo mu mi pjevali, pričali i svašta nešto izvodili s njim, premotavali ga zajedno, pa gledali da li je pelena dovoljno teška, jer, rekli su nam da to pratimo, koliko i da li dovoljno piški, onda smo ga hranili, zapravo, pokušavali nahraniti, jer on i nije to baš znao sam dobro vuči, pa se meni sve zaštopalo, jer je on bio lijen vuči i svaki put bi samo zaspal, a onda smo mu se mi divili kako je divan dok spava.
bili su dani u kojima nismo mi baš jako dobro funkcionirali, onako svjesno, već smo samo nešto radili kaj smo mislili da treba, nekako instinktivno i bez previše razmišljanja. tih prvih dana bili smo potpuno fokusirani i opčinjeni njime i samom tom činjenicom da sada on postoji tu kraj nas potpuno ovisan o nama, onako malen i bespomoćan. kako ni ja nisam baš bila u najboljoj formi, nekako su mi ti dani prolazili sporo, ali u odmoru, oporavku. spavala sam kada je dijete spavalo, a ostalo vrijeme provodila sam u nekom polusnu, ne baš svjesna svega ostalog oko mene.
onda su mi došli moji iz Zagreba,



pa mi je već skupa bilo puno lakše.

*************************

Nakon poroda, moram priznat ,ako sam onda bio ošamućen, sada kad je sve prošlo u redu, bio sam blago rečeno - prosviral.
Doslovno sam prosviral......



Od sreće, od nespavanja, od slavlja. Bilo je totalno ludilo. Pozitivno.
Činilo mi se zbilja da kak veli Durica - levitiram ili lebdim u nekim oblacima.
Nije ni to bilo lako. Lakše je ženama. One ipak tam samo spavaju, odmaraju, pa spavaju, pa odmaraju od spavanja :)
A mi, mi doma moramo slavit, pa na poslu moramo slavit, pit, jest i veselit se :))



Kak se bližio dan dolaska iz bolnice, tak sam se nekak ipak spustio na zemlju.
Iako sam vidio svoje dijete na porodu, onak plavo-ljubičasto, onda sam bio sav u šoku, još uvijek u nekoj polu-nesvjesti, i vidio sam ga dan nakon poroda, kad je bilo pokazivanje djece,



sada je ipak bilo drugačije.
Znam da sam onda paničario i ispitivao ženu, da kak to izgleda nekak čudno, kao da ima čudnu glavu i sve skupa, a ona me smirila i rekla da je još izmučen od poroda, ipak je sedam sati to sve skupa trajalo.
Kak sam se približavao bolnici na dan izlaska, bio sam tek onda valjda svjestan da sam zbilja postao otac i da sada idem po svoju obitelj.
Sada počinje neki novi život. Na putu do doma svratili smo na kratko do mojih.
Tak mali, a već se skital okolo, umjesto da ide odmah doma .....bu me čul kad dodjemo doma :))



Nekako sam sav bio ukočen kad bih ga primio, kao da sam se bojao da ga krivo ne uhvatim, da ga ne zgnječim i kaj ja znam.
Tako se činio mali i krhki, stalno sam ga promatrao, gledao diše li.
Spavao je, bio je miran, i u autu i kad smo došli kod mojih.
Poslije se malo plakao, a ja sretan, evo, sve je u redu - mislio sam.
Došli smo doma, a ja sam primio tu štrucu kruha, još uvijek onako malo ukočeno, ali skompali smo se brzo.
Te neke trenutke neću nikad zaboraviti, i sad mi je to sve pred očima.
Bilo je to nešto posebno....



Prvi dani su bili svakakvi, saznali smo da žena ne može dojiti, nema mlijeka, često smo se gubili na početku, radili mu hranu u bočici, nismo to planirali, ali energija je tak jaka da se odmah snađeš, mada nisi to nikad radio.
Bilo je s tom hranom na početku svašta, neće, pa hoće, pa neće.
Više nismo znali kad je jeo, koliko je jeo, pa sam si ja to štreberski pisao na papir, jer je on jeo pomalo na rate, ono kaj je trebalo u komadu, on je na tri, četiri puta.....



E to ti je beba, jede i spava, pa opet jede i spava.......
U ono vrijeme sam ja radil u smjenama, pa smo se nekako dobro nadopunjavali žena i ja. Ona je preko noći bila dežurna, a ja kad bih dolazio iz noćne.
I ne mora nitko to ni znat, da ne ispadnem totalni luđak, još sam se tjednima znao dizat iz kreveta i provjeravat ga jel diše.

petak, 10.04.2015.

Naš post o porodu

dan kada se rodio se Fran

dogodilo se to prvog devetog, dvije i trinaeste, navečer u sedam i petnaest u Pulskom rodilištu.
u bolnicu na redovni pregled došla sam u osam ujutro. bila je nedjelja i bolnica je bila prazna. termin, koji je bio dvajstčetvrtog smo već prešišali. nekak se tom mom djetetu i nije bas žurilo. al, iskreno, meni je već bilo dost svega. tih sedamnaest kila koje sam natukla nije mi baš dobro stajalo, noge su mi oticale i ujutro me budile bolnim grčevima, a spavanje na jednom boku zadavalo mi je uhobolje i sve teže i teže sam se kretala. tih zadnjih tjedan dana jedva sam čekala da rodim. spakiranu torbu sa stvarima za bolnicu nosakala sam svuda sa sobom.
pregledom u ambulanti doktor je zaključio da se plodna voda zamutila, te da treba raditi indukciju, jer nikakvih naznaka trudova nije bilo na vidiku. pa su me primili u rodilište. ispunila sam tamo neke formulare u kojima sam potpisala kak mi vjera ne brani jesti bolničku hranu i primanje anestetika u slučaju potrebe hitne operacije, pa me ljubazna sestra otpratila do lifta. tu smo se ispred lifta Čovječuljak i ja morali pozdraviti, na njegov užas,



pa je jednako ljubazno sestra, kad je već počeo mahati potvrdom o položenom tečaju, njemu objasnila da to neće to sve krenut tako brzo, te da će ga zvat kad doktor kaže da je vrijeme, pa ne bu ništ bitno propustil.
ja sam bila skroz smirena. jednostavno znala sam da je vrijeme i da je to to. osim toga, ak su sve one žene prije mene rodile, pa valda nisam ni ja nekaj sad tak jako posebno.
gore me dočekala babica koja me uputila u kupaonicu, a kad sam tam sve obavila primio me doktor s kojim sam prošla još jednom sve podatke i to. pitali su me dal želim epiduralnu, a ja, bedasta kakva jesam i zmotana, nisam znala kaj bi rekla, pa sam rekla da mi vjerojatno neće trebati. oni su to pitali jer je trebalo napraviti još neke posebne krvne pretrage u slučaju primanja epiduralne, koji se ne mogu obaviti naknadno. onda su me spojili na infuziju i legli na krevet. pa je onda došo i doktor probušiti mi vodenjak.



i sad, kaj se točno desilo prilikom tok bušenja vodenjaka nemam blage veze, jer ja kad vidim te sprave, bolje da sam zažmirila i da ih nisam vidla. može biti da sam se ja jako strzala od staha, jer nije baš tak jako bolilo koliko se sad sjećam. uglavnom, prošlo je i to. doktor je otišo. babica mi je pokazivala kako da dišem u slučaju trudova. pa je otišla. meni je postalo strašno nesnosno dosadno. pa sam se digla i malo šetuckala po hodniku. bilo je oko jedanaest sati i taman je došla još jedna ženskica. nas dvije same u rodilištu u Puli. razmišljala sam da li je to bio dobar potez. roditi u Puli. pa sam si kontala, u Zagrebu su sada sigurno puna rodilišta.



nema kreveta. pa te pošalju doma. a nas dvije ovdje imamo svaka svoju babicu i svaka svog doktora. ma, bit će sve okej. samo da to vrijeme malo brže prolazi. kolko je to sati...jedanaest i petnaest. idem do wca.
i onda je počela agonija. u wcu skužim da jako krvarim. odem po sestru, a putem ostavljam tragove. sestra mi govori kako nije to ništa, ali ja sam prestravljena. pardonirajte moj francuski, ali kad iz vas ispadaju jetrica ne djelujete nimalo optimistično. sestra me stavlja u krevet, mijenja posteljinu i spavaćicu, stavlja mi nekakve tuftere i zove doktora. doktor gleda nekim spravama, pa traži sestru još neke sprave, sestra zove drugu sestru, ova ne može naći te druge sprave, ustrčali se svi na sve strane, ja nemam pojma kaj se događa, trudim se iz petnih žila biti prisebna i molim se svim mogućim anđelima čuvarima samo da mi nisu ozlijedili bebu i da je s bebom sve uredu. jedino mi je to bilo bitno. doktor zove drugog doktora, pa obadvojica skupa gledaju, jedan drži, drugi gleda, pa gleda opet ovaj drugi, tunkaju nekaj, nemreju nać di krvari, a i nemaju pojma zakaj toliko jako krvarim. ja se ne mogu odlučiti da li bi mi bilo bolje past u nesvijest ili čekati pri sebi, pa pokušati skužiti u čemu je problem. opet mi mijenjaju plahte i sve ispod mene. onda se sve malo smiri i svi se raziđu bez riječi i pozdrava. samo dolazi babica daje mi malo vode i pita me jesam dobro. ja je pitam zašto krvarim, toliko sam pri sebi, a ona veli da je sve okej i pod kontrolom. ja moram opet na wc, al mi neda da idem sama, a i teško mi je dignut se iz kreveta. putem do zahoda opet ispadaju čudesa iz mene. sestra mi daje nekakve krpe da si držim, valda da joj opet ne zaserem pod.



vraća me u krevet. trudovi su počeli rokati. čujem kak zove Čovječuljak dal je sve okej i dal smije doć gore. puštaju ga, jer jedna od dežurnih babica je sestrična njegovog prijatelja, pa je oni skupa uspiju namoliti. ja mu ne želim ništa govoriti da mi još i on ne počne paničariti, jer je sklon tome, a i da ga poštedim tog šugavog osjećaja, pa se samo smješkam, dok mogu, jer mi smješak ubrzo poprima oblik grimase. on pita jel me boli. jebote. samo se smijem. pretpostavljam da nije još ni približno počelo bolit. pušemo tak skupa ko dva debila, pa se ja smijem, njemu baš i nije smiješno, on se brine jel mene boli jako, pa me pita, jel te jako boli. pušem umjesto odgovora. sad me već tak boli da me više ni živciraju ta njegova pitanja nego me sama bol toliko rastura da ne mogu osjećati ništa drugo. pa mu velim nek se ode malo prošetat, popušit cigaretu, jednu i za mene, jer bolit će me jako i još dugo, pa nema smisla da i njega boli, pa se smijem od histerije, on me posluša, a meni sad malo lakše. dolazi babica, gleda, ništa još. dolazi doktor, veli još dva sata. koja mrtva dva sata, za dva sata ko je živ je živ, al ja, sigurno više nisam. opet mijenjaju plahte i presvlaće me, daju mu malo vode. Čovječuljak se vraća s puš pauze, ja vise ništ ne kužim. znam samo da nebum to uspjela zdržati. još sat i pol. ono obećanje koje sam samoj sebi dala prije poroda kak nebum vikala na porodu, jer mi to nekak nije, ono fora, al nemrem se suzdržati, pa proizvodim nekakve zvukove za koje ni sama nisam znala da mogu proizvest. gledam u taj sat ispred sebe, pa zažmirim, čini mi se kak bu kad otvorim oči prošlo tih dva sata. a minute stoje na mjestu. ovaj sat garant stoji.



sve je stalo. nisam više pri sebi. ali jesam još povremeno. sva sam se razvalila na tom stolu, noge mi same šetaju, vozim bicikl, pa plivam, sjela bih, al mi nedaju, zbog krvarenja nesmem nikud sa stola. pojela bih, najrađe. sat i ručke na krevetu. čini mi se da više nemrem. fakat više nemrem. onda opet mogu. i tak u valovima. dolazi sestra i stavlja mi kateter. veli, ajd još malo, moja, skoro, pa gotovo. nježna je i drži me za ruku.
pa, i bi nekak tak, jos malo. došel je doktor, koji je dolazio već par puta i veli, ajde, gospođo sada ćete roditi.
tri - četiri - sada!
i ja sad rodila. ono, fakat, jen, dva, tri, četri, ajmooooo.
rodila sam. nemreš bolivit.
uspjeli smo, bilo je prvo kaj sam rekla svom Čovječuljku. pa sam počela pjevati božićnu pjesmicu " Rodilo se ditešce ".
a kad su mi ga stavili na trbuh onak mokrog, sluzavog i goluždravog cijeli Svemir stopio se u taj jedan trenutak, pa smo nas troje bili sami u tom čitavom Svemiru i postojali smo samo mi u tom jednom trenutku, ali zauvijek.
i pitaju oni kak bu se dijete zvalo. Fran!, ispali njegov tata ko iz praćke, a ja iz zafrkancije pitam, a kaj ne bi bilo bolje Lovro.
ipak, ostao je Fran.
sjećam se, kad su ga uzeli vagati bio je plav kao Štrumpf.



meni je to bilo malo čudno, pa sam pitala zakaj je tak sav plav. vele oni nama, to vam je normalno. aha, možda je vama normalno, svašta je vama normalo. još uvijek smo bili jako zabrinuti da li je sve u redu, i tek kada su nam ga donijeli opranog i zamotanog u štrucu, pa stavili meni na prsa, a on je odmah počel jesti, tek onda smo nas dvoje bili na miru.
apgar je 10 / 10, rekli su. ajde, fala ti Bože.
danas Fran ima dvadeset mjeseci.
a naš Svemir se i dalje neprestano širi. što je čisti dokaz da je Svemir bezgraničan.

*******************************************
dan kada se rodio Filip


Nije da se hvalim (jer to nije za hvaliti se), al bio sam u šoku.Bio sam ko pijan, al bez cuge.

Muškarci su mačo frajeri, jači spol ,ono ,ničeg se ne boje i to.
Je, je moš mislit.
Kad se ostane duže, onda bežimo od stola da nas ne čuju kak se javljamo ženi : Evo sad ću doć! Malo sam s dečkima, evo odma dođem!--onda se vratimo za stol --ma ova moja me zove, nekaj pita za sutra!
Muškarci su jači spol i to je tak.
Tak smo mi jednog dana čekali da počnu jači trudovi, jer porod samo što nije.
Pa sam si ja to tak zapisival, ne nisam se niš bojal ni paničaril , pa nije to niš, samo dijete se treba rodit ( a u stvari strah , valjda bu sve dobro, sam da bude sve dobro).....



I kad su počeli ti češći trudovi, poslušali smo jednu ženu koja radi ko babica tam di bu se dijete rodilo, odite vi polako prema rodilištu....i mi krenuli.
Došli u rodilište, ženu su preuzeli , a meni vele čekajte.



I čekal sam, smiren, hrabar(a u meni nemir, joj, valjda ti doktori znaju kaj delaju, valjda bu sve dobro)
Nakon par minuta mi vele :odite vi gospon doma, zvat ćemo vas kad bude, da dođete na porod, prerežete vrpcu pupčanu.
Idem ja onda prema doma. Katastrofa! Kaj bum sad doma, pa oni se poigravaju sa mnom. Nije meni lako, pa žena mi treba rodit, a oni sam tak flegma, kao da se ne događa neka velika stvar!
Lako ženi, pa ona bar zna kaj se dešava, i na sigurnom su, i ona i dijete, a ja? Ja nek čekam.
Kak smo mi muški jaki, i ničeg se ne bojimo, tak sam si ja po putu prema doma pozval par frendova da dođu do mene, jer kaj bum sam sad čeko poziv, pa bit će mi dosadno ( a u stvari nisam mogo bit sam, bum poludio od brige).
I došli frendovi, malo smo pili, jeli, ko mali tulum, i velim ja : sad kad me pozovu, odem to obaviti, mislim porod, pa se vratim sim.
Vele oni -pa ko zna koliko te neće bit!? Ma bez brige, to bu začas, pa to je samo porod--velim ja (kao ja znam nešto o porodu).
I stigne poziv, mislim negde oko 23:30 . Idem ja, al ostavim vam ključ ak se zadržim.
Frendovi su ostali i čekali me.
Kad sam stigo dobio sam uniformu i navlake za papke....



Još sam bio sabran i staložen, sjeo kraj žene i čekali da krene.
Je, nije to sam tak kak sam si ja zamišljal, bome je krenulo.
To fakat boli, gledam ženu i ne prepoznajem ju, skroz mi drugačija od tih bolova. Nije bilo epiduralne, ono čisti bolovi.
A ja gledam skalu, kao neke kužim.
A bilo je i onih američanskih scena, još me ruke bole....



Sjećam se da sam tu već bio bez zraka, u šoku ,mislil sam da bum se srušio (tu je već žena meni bila potpora, a ne ja njoj. Ja sam već tu postajao teret, skoro da nisu meni trebali doktori, da mi daju nešto za smirenje, ili da me puste van (al ja sam muškarac, pa to je samo porod).
I to su krivi ti američani, oni sve zmišljaju, pa kad su prije muškarci išli na porod, nikad.
Sad je to moderno, skoro da je normalno.
Nisam baš siguran, pa mi možemo više štete napravit na porodu nego koristi svojim paničarenjem.
I tak nakon par sati sjedenja uz ženu i slušanja bolova, veli babica: evo kreće. I počne odjednom naslanjat se na trbuh, a dijete još unutra . Jedna je pričala ništa još, još nejde, a prije toga veli da je krenulo.
E tu sam već bil lud, pa ne znam više kaj se dešava, sad ide, pa nejde, pa vidi glavu, pa ne vidi, i još se naslanja na dijete (mislim si pa jel normalna, kaj to radi, hoće mi zgnječit dijete).
Tu više nisam znal ni kak se zovem, ni kaj radim tu, jel se ovo uopće događa a tek je bilo 3:30 ujutro.
Već mi i frendovi otišli, dobro da sam im ostavio ključ.
I tak je još par sati to trajalo, sestre dođu, pogledaju, pa opet ono ide, spika, a ja sve luđi.
Dobro, bil sam od neke koristi, žena me žicala vode, a sestre su joj zabranile pit, pa sam joj po skrivećki daval malo vode.
Bilo je već skoro jutro, sestre su nekud nestale, mi sami u boksu, ja ne znam kaj se dešava, sad sam već paničaril da će doć druga smjena, i da se fakat neke zakompliciralo.
I evo došle konačno sestre, idemo sad probat i kreće, pa ide, pa nejde, pa ide, pa stišću i one, opet mi gnječe dijete.
Ja to ne mogu više pratit, već sam razmišljao o tko zna čemu, kad ono sestra pita : aj gospon, budete onda prerezali vrpcu!? -i gurne mi škare u ruku. Bilo je to oko 7:00, možda koju minutu prije.
Hm, da, koju vrpcu, budem, da naravno ...totalno zbunjen i van sebe prerezal sam vrpcu tog 12. mjeseca 2008.
Ja alfa mužjak, neustrašiv hrabar-muškarac... ( mali Ficho )



Žena veli da joj je drago kaj sam bil na porodu i da joj je bilo lakše. Ok, bilo joj je lakše .
A ko mene pita jel meni bilo lakše ostat doma i pit s frendovima.
Nakon toga pitalo me dosta ljudi jel da idu na porod svog djeteta, a ja dan danas ne znam odgovor.
Znao sam samo odgovorit da mi nemamo tu snagu, i da nam tamo nije mjesto, ali da ima jedna stvar koja se dogodila nakon toga : gledam na žene malo drugačije i više ih poštujem.

A vi amerikanci non-stop neke isfuravate--porod, mcdonalds, valentinovo i to...
Tak sam ja to jutro jedva pogodio put prema doma, lutao sam po gradu i po ulicama koje znam cijeli život.
Bio sam pijan ko majka, i to bez alkohola.
Kasnije smo to sve lijepo zalijali. Jer to je čudo i to treba slavit!

U tom mjesecu darivanja dobio sam stvarno najbolji mogući poklon. Bio je to jedan od ljepših Božića.....

Oznake: porod

petak, 03.04.2015.

Uskrsni

još od kada sam prvi puta čitala Krležine " Glembajeve ", a bilo je to negdje u osnovnoj školi, pala mi je na pamet ideja da sama osnujem nekakvu udrugu koja bi se bazirala na razmjeni dobara, jer baš svatko od nas ima doma nešto što mu ne treba ili mu samo smeta, zauzimajući mjesto u šupi ili na tavanu, a nekome drugome ta ista stvar može bitno utjecati na život, možda mu i osigurati egzistenciju, umjesto da se baci s balkona, zbog nemogućnosti da si sam promjeni život, iako ima i želju i volju.
ostala je ta moja ideja, kao i mnoge, nerealizirana u potpunosti, iako sam ponekad i bila u mogućnosti nekada nekome pomoći kojom sitnicom.



tako smo mi, još kao klinci, u ono doba uglavnom prepušteni sami sebi, Uskrs slavili sami u Dalmatinskom parku, dok su naši roditelji, nažalost, bili preopterećeni onim gadnim ratnim zbivanjima. tada smo si pokupili doma svak kaj je ko imal: neko je donio par jaja,



neko koji kolač, drugi je donio kruha, treći malo šunke, neki su u vrtu pobrali luka i šalate, pa smo si prostrli blagdanski stol, družili se, pjevali, svirali i zafkavali se. održala se ta tradicija i kasnije, kad su već mnogi od nas imali vlastitu djecu.



jednako tako, kao što smo brinuli jedni o drugima, iako smo bili još balava klinčadija, tako smo nastavili razjemjenjivati dječju robicu, opremu, namještaj, bijelu tehniku i sve ono ostalo što jednoj prosječnoj hrvatskoj obitelji čini život lakšim i podnošljivijim. osim toga, uletavali smo jedni drugima u selidbama, krečenju ili renoviranju stambenih prostora, čuvanju klinaca, popravljanju auta ili, jednostavno nedjeljnim ručkom.
bez obzira kaj ja nisam službeno osnovala svoju udrugu, živjela sam je uvijek i širila njezin duh,



po principu izmjene te vrste energije, za koju ne samo da smatram, već sam i duboko uvjerena kako se mora rolati po principu: " šalji dalje ".
a, onda mi se desilo nešto nalik pravom pravcatom čudu, jer javio mi se jedan potpuno nepoznati čovjek, koji voli čitati moj blog Durica Vozi Kolica, a i sam, kao i ja, uživa u stvaranju vlastitog bloga,



te mu je palo na pamet, osim da stvorimo zajednički blog obiteljske, svakodnevne tematike, već mi je predložio da na tom svom novom blogu pokrenemo nešto kao " mali oglasnik " za rabljene stvari koje svaka obitelj treba, a u današnje vrijeme teškom mukom dolazi do njih. mene je, naravno, ta njegova ideja oduševila, jer se, napokon počelo ostvarivati ono što sam sama tek napola pokušavala realizirati,



i još, usput, sve se desilo spontano i potpuno neplanirano, baš onako kako ja i volim da mi se neke bitne životne situacije poklapaju. toliko sam se tome oduševila zato, jer sam naišla na istomišljenika koji je spreman uložiti dio sebe i svoje dobre energije za drugog čovjeka u ovo naše surovo vrijeme u kojemu su ljudi sve više prisiljeni biti otuđeni jedni od drugih.
tako je baš sve sjelo na svoje mjesto, kao lego improvizacija koja preraste u neko malo remek djelo na koje si ponosan, pa ga izložiš i čuvaš u vitrini.



u tu cijelu priču uključila se i blogerica LiliAnke, a kuma čitavog projekta je blogerica Nisa, koja je ujedno i dizajnerica te naše " Špagice ".
stoga, ovim putem Gjuro Walker i ja, te naše drage suradnice, Lili i Nisa pozivamo i sve Vas da se uključite u naš projekt koji bismo mogli nazvati: " Bolje je činiti Dobro, nego ne činiti ništa " ,



da sudjelujete kako prijedlozima, tako i konkretnim stvarima koje želite nekome donirati i tom svojom gestom mu olakšati život, ili čak pomoći da ga i sam promjeni na bolje.
ideja je da predmet koji vam više ne treba fotkate, pa tu fotku pošaljete nekome od nas na mail, i mi objavimo na našoj i vašoj " Špagici " ne bi li se netko drugi kojemu je taj predmet prijeko potreban mogao javiti, te dogovoriti kako će ga najjednostavnije preuzeti.



osim predmeta moguće je donirati i neke druge usluge, kao što su pomoć bilo koje vrste, ovisno o vašim znanjima, interesima, vještinama, sposobnostima i mogućnostima. kao što je, na primjer draga Lili donirala meni svoje vrijeme, dobru volju, biljke, ruke i znanje, te mi uljepšala pogled ispred prozora, posadivši mi cvijeće iz svojeg vrta, na čemu sam joj neizmjerno zahvalna, kao i na tom prekrasnom prijateljstvu koje smo ostvarile upravo zahvaljujući ovim našim, naizgled, tako banalnim hobijem - bloganjem.
u tom duhu Uskrsa, buđenja novog života, svima želim mir, veselje i blagoslov oko blagdanskog stola, bez obzira iz koje ruke je taj stol,



jer, za stolom je bitna jedino obitelj na okupu, a sve ostalo su " samo nijanse ".
pružite svoju ruku.



****************

Nemam što puno dodati, a još manje oduzeti, nego samo zahvaliti Durici na ovom tekstu.
I na tome što i ona daje nadu i dokaz koliko su ljudi zapravo stvarno i iskreno spremni pružiti ruku, pomoći nekome onako
spontano i iz čistog mira.
Bez nekog očekivanja, samo po osjećaju.
Sve ovo i nastaje spontano, slušajući taj svoj osjećaj, i prihvaćanja uopće ideje, prvo zajedničkog bloga, onda i pokušaja ovog projekta unutar bloga.
Sve je to išlo i još uvijek ide samo od sebe, onako kako osjećamo.
I ja sam kao klinac razmišljao kao i Durica, i još tako razmišljam. Zato je valjda sad i došlo do ovoga, a i nije me iznenadilo ni najmanje da je to i prihvaćeno.
Javila se ta ideja već na početku ovog bloga, kad smo s Nisom razgovarali o dizajnu bloga.
Ona je velikodušno ponudila nešto što njoj ne treba, a željela je nekome to proslijediti.
I to je bilo to.
Vidio sam da već barem tri osobe razmišljaju slično, i da upravo zbog toga želimo ovo pokušati.
Ako pomognemo jednoj osobi, nama će to puno značiti. I tako dani prolaze, a mi ideju nismo iznijeli još na svijetlo dana, kao da nam je trebala još samo mala injekcija, odnosno nilkako da se pokrenemo, jer znate i sami koliko je zauzet današnji čovjek.
Ali uvijek se pronađe vremena, volje, htijenja.
Tako da nakon prošlog posta kad smo pisali o tome kako smo si proslijeđivali stvari, javila nam se jedna blogerica da je spremna prihvatiti neke stvari ako imamo.
Ali ona nije znala da mi već imamo nešto što želimo pokloniti.
I Durica i ja smo već znali što ćemo otprilike ponuditi u tom prvom postu, a sada je to najvjerojatnije i dogovoreno.
Tako da našoj Book želimo što prije poslati odnosno pokloniti neke stvari.
Durica je skromna pa nije htjela reći , ali pripremila je puno korisnih i vrijednih stvari koje će puno olakšati život kakda dođe mala beba.
Sve ono što će trebati, od kolica, hodalica, vrtića, robice i slično.
Ja se pridružujem sa jednom komodom koju smo dobili, ali nismo Fichu ni prematali na tome, nego je više služila kao skladište za igračke........


To nije baš kupljeno , nego su to sastavili kumovi od Fiche, onako iz gušta. I uskladili boje kako je pasalo uz neki drugi namještaj......


Ima kotače ( jedan fali, potrgali smo ga :)), i jedino što se vide šarafi sa vanjske strane, ali valjda se mogu kamuflirati sa onim kapicama plastičnim......


Tako da Book , ako ti se dopada možemo se dogovoriti oko preuzimanja.

I to bi otprilke tako trebalo izgledati, taj naš "oglasnik" ili kako je Durica rekla : " Bolje je činiti Dobro, nego ne činiti ništa " .
Ili "šalji dalje " ! Ili "Špagica povezuje" !
Ne znam ni sam kako ćemo to nazvati, ali ime nije ni toliko bitno, bitna je namjera.
Ime možda možemo izabrati svi skupa.
Ako tko želi može u mailu ovako kratko opisati i slikati što želi proslijediti, i poslati nam, a mi ćemo drage volje to objaviti i tražiti budućeg vlasnika. Tu će nam pomoći i Lili, jer ako nas zatrpaju mailovim, trebat će stalno u boxevima to mijenjati, upisivati i voditi.
Tako da će nam trebati i ta tehnička podrška.
Svi ste pozvani, ako želite na bilo koji način sudjelovati.

Čovjek puno toga može sam ,ali uvijek je lakše ako se ljudi drže skupa, na okupu, ako pomažu jedni drugima.
To je možda poanta svega, pa i ovog blagdana.
Svima još jednom sretan Uskrs
od
Gjure i Durice !!